Doc. dr sc. med.Milan SpaićNeurohirurg
Postavi pitanje ovom stručnjaku

Transplantacija organa je manje medicinski, a više organizacijski problem. U Srbiji je to naročito izraženo, pa imamo paradoksalnu situaciju da hirurzi čak ne mogu da primene znanje koje imaju ili su ga stekli u inostranstvu.

Program transplantacije organa, podrazumeva se, zahteva potpunu kadrovsku i tehničku osposobljenost za preoperativnu pripremu, transplantacionu hirurgiju, postoperativno praćenje, kao i prepoznavanje i lečenje eventualnih komplikacija. Međutim, osnovni problem je u obezbeđivanju dovoljnog broja organa, ali i u organizaciji u pogledu njihove raspodele, prenošenja u transplantacione centre i presađivanja pacijentima koji ispunjavaju odgovarajuće medicinske i etičke kriterijume.

Transplantacija u Evropi

U svim evropskim zemljama postoji nedostatak organa za transplantaciju. Međutim, zbog organizovanog sistema, jasno definisanih i poštovanih „pravila igre“, ovaj nedostatak je daleko manje očigledan nego u Srbiji.

Broj darivanih i transplantiranih organa je, sudeći prema mnogim kriterijumima, prava mera civilizovanosti društva.

Smatra se da 25 davalaca na milion stanovnika obezbeđuje odgovarajući kontinuitet transplantacionog programa, bez listi čekanja. U tom pogledu, najdalje je otišla Španija, koja ima 33 davaoca na milion stanovnika. U zemljama koje su se međusobno povezale u jedinstven sistem pod nazivom Eurotransplant (Holandija, Nemačka, Belgija, Austrija, Luksemburg i Slovenija), ima 16 davalaca na milion stanovnika.

U Nemačkoj, koja ima 82 miliona stanovnika, postoji 68 koordinatora za transplantaciju. Čak 1.346 bolnica sa jedinicama intenzivne nege, kao i 50 centara za transplantaciju, povezani su u jedinstven sistem. U transplantacionim timovima radi oko 800 hirurga, a u periodu 1985. do 2006. godine urađeno je preko 200.000 transplantacija bubrega.

Transplantacija u Srbiji

Srbija je daleko od navedinih standarda i nalazi se na samom dnu evropske oragnizacione lestvice. Kod nas je veoma izražen takozvani Pittsburg-Cambridge sindrom. Reč je o poznatom i u stručnoj literaturi opisanom fenomenu koji se odnosi na hirurge pojedinih zemalja koji se školuju za transplantaciju u svetskim centrima, a onda u svojim zemljama ne mogu da primene znanje, zbog neorganizovanog sistema i nedostaka organa.

U Srbiji je primetan i drugi, regionalni, nama svojstven sistem, gde hirurzi streme ličnom promovisanju i unapređenju matičnih centara, bez neophodnog razumevanja o potrebi funkcionisanja transplantacionog programa na nacionalnom, pa i internacionalnom nivou. Apsurd je taj što je nacionalni program osnovni uslov, između ostalog, i za uspešan rad lokalnih centara. U Srbiji nema jedinstvenog sistema, tako da se transplantacija obavlja „od slučaja do slučaja“.

Država je, barem površinski gledano, stvorila uslove za dobar transplatacioni program. Primera radi, moždana smrt je precizno regulisana zakonodavstvom Republike Srbije. Moždanu smrt dijagnostikuje (utvrđuje) lekarska komisija, koja je obavezna da u periodu ne kraćem od šest časova, u najmanje tri navrata, sa razmakom između pojedinačnih pregleda od najmanje jednog sata, na osnovu kliničkog i dopunskih pregleda, utvrdi moždanu smrt. Pacijent se proglašava umrlim ukoliko se prilikom sva tri pregleda ne registruje ni najminimalniji znak moždane aktivnosti. Ovakav protokol isključuje svaku mogućnost greške (Zakon o transplantaciji organa, Službeni glasnik RS br. 72/2009).

Što se darivanja organa tiče, u Srbiji je na snazi princip dobijene saglasnosti. To znači da osoba za života mora izričito da se izjasni da je davalac organa (sistem donorskih kartica), odnosno potrebna je pismena saglasnost porodice za osobe koje su došle u stanje moždane smrti.

Budućnost transplantacije u Srbiji

Minisarstvo zdravlja Republike Srbije je preduzelo odgovarajuće korake u cilju poboljšanja transplantacionog programa u Srbiji. Osnovana je Uprava za biomedicinu, kao glavno koordinirajuće telo na nacionalnom nivou. Sve bolnice sa jedinicama intenzivne nege dobijaju status donorskih bolnica, koje moraju imati obučene koordinatore za transplantaciju. Smatra se da je u sistemu transplantacije potrebno 1-5 koordinatora na milion stanovnika. Trenutno u Srbiji deluju četiri obučena koordinatora za transplantaciju organa, u sledećim ustanovama: Vojnomedicinska akademija, Klinički centar Srbije u Beogradu, Klinički centar Vojvodine u Novom Sadu i Kliničko bolnički centar u Zemunu.

Koordinator prati i prepoznaje potencijalne davaoce organa, aktivira komisiju lekara za utvrđivanje moždane smrti, organizuje razgovor sa porodicom u smislu darivanja organa i, na kraju, povezuje matičnu ustanovu sa Upravom za biomedicinu, a u cilju uspostavljana jedinstvenog nacionalnog sistema transplantacije. Uvođenjem ovakvog sistema, Srbija dobija mogućnost da konkuriše za članstvo u Eurotransplantu, što je idealni cilj transplantacionog programa.

Više o samom fenomenu transplatacije kao globalnoj pojavi, pisao sam u posebnom tekstu o kulturi davanja organa.

5 korisnika smatra da je korisno.

Komentari